Често добијам питања зашто купујем са Космета, да ли је то само тренутно одушевљење, по чему су производи са Космета посебни…
Нажалост, одавно живимо у свету у коме наше жеље далеко превазилазе наше потребе. Због тога човек и не примећује колико се својим начином живота удаљио од природе, од свог краја, од старих навика и људи.
Оних обичних. Скромних. Сељака који не започињу ништа док натенане не попију кафу и прекрсте се уз коју ракијицу.
И њих чека посао, и већи него било кога од нас који живимо заглављени у саобраћајним гужвама.
Заборавили смо мирис земље, укус домаћег млека, сласт старог сира, ајвара, џема… Али знамо колико кошта манго, ананас, цену морских плодова, разних хумуса, кафа без кофеина, цигарета без никотина и слично…
У времену тоталних крајности и крајње подељености на бахатост и немаштину, осећам се бољим човеком кад узмем нешто код нашег човека. Осећам се више човеком, кад знам да нисам роб рафовима. Када купујем домаће, оно што је произвела вредна српска, сељачка, занатска рука, осећам се ближе свом народу. Ценим марљивост, труд, традицију, рад, стрпљење, муку и смирење у свакој флаши, тегли, концу и сматрам привилегијом што то уопште могу да купим. Сетим се ко сам, коме припадам, шта је моје и без чега не могу, а шта ми је наметнуто и на шта само пристајем без размишљања.
Моје је све што нас је одржало до данас и све без чега нам нема ни сутра. Моја је земља, моји су људи, моја је пшеница и шљива и њива. Моји су јелеци, ћустеци, опанци, моје је све што другде нигде нема.
И ето, зато купујем са Космета…
Зато што је моје!